Књига Мијат и Мојсије је књижевни првјенац Буда Симоновића. Објављена је 1988. године, а посвећена је двојици младих студената, комуниста, Мојсију Стевановићу и Мијату Машковићу, родом из морачког села Осреци. Они су се, са још двојицом другова из колашинског краја, Вељком Влаховићем и др Милованом Ћетковићем, 1937. године нашли у Шпанији, у строју од око 35.000 добровољаца из 55 држава свијета који су заумили да прсима зауставе крвожедну неман фашизма.
Машковић је, као поручник Шпанске републиканске војске и командир чете „Матија Губец”, већ у августу 1937. херојски пао код вароши Кинто у боју са Франковим фашистичким легијама. Осам мјесеци касније, почетком априла 1938. године, своју момачку крв је, на шпанској земљи код Поблете, пролио и ту вјечно остао и његов вршњак и нераздвојни друг, двадесетчетворогодишњи Мојсије Стевановић, капетан Шпанске републиканске војске, начелник штаба групе интернационалних батаљона.
Три мјесеца касније, 3. јула 1938, код Мојсијеве родне куће на Закучници, у Љутој, тада дијелу Осредака, омладина из цијеле Црне Горе, предвођена комунистима, по древном обичају је организовала жалбу Мојсију и Мијату, која се изродила у највећу политичку, антирежимску, антифашистичку манифестацију у тих неколико година пред Други свјетски рат. Озлојеђену масу (најскромније процјене савременика и учесника тог необичног скупа веле да је било више од двије хиљаде присутних) није заплашио ни бројни кордон жандармерије.
ШПАНИЈА
„Шпанија није само дио времена у животу оних који су се борили на њеном тлу. Шпанија није ни случајна бура историје, нити њен каприц. Није ни мит, ни божанство. Шпанија је камен-станац на којему је поносно стајало једно борбено покољење.
Шпанија нам је улила револуционарни занос и напунила руке биткама, а срца пламеним хтјењима. Натоварила нас је поклонима: вјером у себе и друга поред себе, презирањем патњи, рана, смрти.
Шпанија је, и поред пораза, остала вјечито упаљени свјетионик на путевима борбе, бакља коју је фашизам привремено угасио.
Шпанија је проливена крв, а ми њени борци — вјечито свјежа крв из њених рана која се не може згрушати.
Шпанија је запретана љепота, пјесма која је данас промукла.
Шпанија није за нас памћење које полако покрива вео заборава. Није ни меланхолија младалачке љубави. То је непресушни извор откривене љепоте борбе за човјечнијег човјека…”
Вељко ВЛАХОВИЋ
„ЖЕЉЕЛИ СУ ДА ИМ ПРИПАДНЕ ЧАСТ ДА УМРУ ЗА НАШУ ЧАСТ…”
„Осјећај туге и бескрајног бола стеже нам грло… Туге за онима који одлазе, за војницима највећег идеала људског спасења, за изгнанима из својих земаља, за онима које тирани прогоне.
Бол је голема за онима који остају заувијек на нашем тлу. Дубоко у нашим срцима они ће живјети окружени ореолом вјечне захвалности…
…Први пут у историји народа забиљежено је величанствено дјело стварања интернационалних бригада да би се спасле слобода и независност једне угрожене земље, наше Шпаније…
…Дали су нам све: своју младост и своју зрелост, своје знање и своје искуство, своју крв и свој живот, своје наде и своје чежње… И ништа нам нијесу тражили. Или боље речено тражили су мјесто у борби.
…Мајке, жене… када године прохујају, кад се ратне ране зацијеле, када сјећања на крваве дане бола изблиједе у слободи, миру и благостању, кад мржња почне да се гаси и када се слободом буду поносили сви Шпанци, приповиједајте нашој дјеци, причајте им о људима из интернационалних бригада… Одлазите поносни! Ви сте историја! Ви сте легенда… Нећемо вас заборавити!
И када процвале гранчице мира буду уплетене у вијенац побједе Шпанске републике, вратите нам се!”
(Ове ријечи је изговорила легендарна ДОЛОРЕС ИБАРУРИ — ЛАПАСИОНАРИЈА у Барселони 1938. године, опраштајући се са борцима интернационалних бригада који су на захтјев Друштва народа морали напустити Шпанију)