Прича о италијанској краљици Јелени, најпознатијој кћерки црногорског књаза и краља Николе Првог, усмјерена је на то да, у мјери могућег, идући стазама њених најинтимнијих надања, патњи, љубави и страсти, трагом њене судбине, досвијетли карактер и снагу једне жене, првенствено њеног приватног бића, из којег је управо и поникло и развило се њено краљевско достојанство.
Свједоци смо да се и данас, у 21. вијеку, на европским и свјетским дворовима од принцеза претендује да не буду ништа више од декора, ништа више од љупких, неартикулисаних, пратећих сјенки крунисаних, владарских глава, које „употребну вриједност” добијају само у каквим хуманитарним приликама и акцијама, а уколико, евентуално, нијесу склоне да се таквим очекивањема конформистички приклоне и покоре, приморане су да поднесу велике и скупе жртве.
Није, стога, гледајући више од вијека уназад, тешко замислити колико је тек једној црногорској принцези у то вријеме било потребно личне снаге и харизме да у Италији, својој новој домовини, буде не само прихваћена, вољена и своја, већ да се ње, упркос несрећама и страдањима историјске епохе у којој је владао њен муж, краљ Виктор Емануеле Трећи, и данашње генерације Италијана сјећају са симпатијама и изузетним поштовањем, дотле да је сасвим извјесно да ће њено име бити овјенчано и ореолом светице…
На полемичком и густом решету времена ће, несумњиво, за вјечност остати неокаљана прича о жртвама, доброти и доброчинствима краљице Јелене. Памтиће се како је један здрави изданак подловћенске династичке лозе, накалемљен на стару, хиљадугодишњу квргу италијанске династичке лозе Савоја, избистрио родбинским брачним везама замућену крв, али и својим дјелом и заслугама оставио неизбрисиви и сваког поштовања вриједни траг и у историји мале, сиромашне отаџбине и своје нове велике и богате домовине, чиме је широм отворила врата незаборава.
