Пјенавац

„За разлику од Андрићевих мостова, гдје су се витки лукови монументалних грађевина, ненатруњени бетоном и жељезом, откривали један по један, док и последњи не би збацио скеле са себе, како би се указао цио мост, савршен и чудан у својој љепоти, али нов и стран за очи оних који су изблиза или мало издаље пратили његову градњу, Пјенавац Буда Симоновића је посве друга прича. Тужна сторија о мосту, који је умјесто да споји обале хучне ријеке, Морачу и море, прошлост и будућност раздвојио мостоградитеље и њихове фамилије, синове и мајке, браћу и сестре, рођаке и кумове. И то заувијек. Прича је то о највећој послијератној југословенској градитељској драми, која је давно, биће и доста намјерно заборављена. И послије безмало пола вијека, врли ходољуб и истраживач од поштовања, јавио се с књигом која није само споменик недужним жртвама и мелем њиховим породицама, него и интригантно штиво за старе и нове градитеље, планере и оне који их ангажују, судије и тужиоце, политичаре и ини свијет који чини једно друштво, или државу. Коначно то је књига поменик и књига опомена.”

„Симоновић, у маниру великих мајстора писане ријечи, један трагични догађај, тих неколико тренутака кад се уз стравичан прасак и лом у запјењену воду Мораче сурвава већ скоро завршен мост и кад заједно са сплетом дрвене скеле, сноповима арматуре и ријеком сировог бетона у амбис лете људи, као да је неко са висине бацао капуте, како се то учинило дјечаку-очевидцу, претвара у низ концентричних кругова који по упечатљивости доживљаја и згуснутости емоције подсјећају на кругове пакла. Читалац из градитељске раздраганости, јер само је још пар кубика бетона требало до завршетка моста, улази у патње и непребол породица чији су најдражи били жртве тог кобног 26. маја 1962. године, и кошмар и патњу повријеђених и њихових породица.

Слике, реконструсане по причању очевидаца, достојне су кичице врхунских сликара. Читалац је, захваљујући ауторовом зналачком владању језиком у прилици и да види и да чује апокалипсу у којој нестаје двадест и пет живота. Ако прихватимо филозофску поставку да је сваки људски живот космос у малом, у том стравичном праску је нестало двадест и пет космоса.”