На глас да је Радован Бећировић припремио за штампу књигу „Пјесме борбе, ропства и слободе”, академик Матија Бећковић му је 1979. године „на невиђено” упутио писмо похвале и подршке, исказујући поштовање и пјеснику и његовом пјесништву:
„Тачна је Вукова реч да у црногорским народним песмама има више историје него поезије и она се односи и на тебе — написао је између осталог Бећковић. — Али то није мана него врлина. Историја је црногорска поезија и једини предмет озбиљних разговора Црногораца, а сва њихова жртва је да не „падну из историје”. Твоја највећа заслуга и јесте што си сачувао од заборава многе људе и догађаје и увео их у народно памћење. Они које ти ниси опевао свакако мање постоје, а неки постоје само зато што си их ти опевао…
За Црногорце се обично каже да немају слуха, али им је ипак забрањивано да слушају гусле пре боја да не би похитали да се што пре придруже опеваним јунацима. Ти си продужио живот том нашем једином инструменту.
Али од твоје славе има и штете: тамо данас готово нико не зна неку другу песму осим твоју. А твоје знају наизуст, чак и они који те оспоравају, мада си ти ваљда једини песник чије се песме уче добровољно.
Жао ми је што нисам видео књигу коју си припремио, али оволико могу да ти кажем и на невиђено — вели на крају Матија Бећковић. — Уосталом, твоје књиге су донекле и излишне. Твоје књиге су усмене и док буде брђана у којима оне живе, биће и тебе и твога имена.
