Кад сам прије равно двадесет година (октобра 1973) одлучио да се професионално посветим новинарству и окренем леђа учионици и професорском позиву, у ушима су ми звониле ријечи Максима Горког: „Изабрао си дивну судбину, соколе! Путуј, путуј и гледај, а кад се нагледаш, лези и умри — то ти је све!”
Касније, кад сам већ загазио на пут без повратка — а новинарство је најсличније дроги, с тим што они којима пође за руком да се ослободе његовог загрљаја, у ствари, и нијесу били прави новинари — схватио сам да је много више био у праву Марсел Пруст који је у једном тренутку искрености закључио: „Перо је за мене једна врста лопате којом копам себи гроб.”
Ипак, никад, ни до тада, ни 32 године потада — нијесам се покајао.
„Књига репортажа Недоходу у походе открива маглом скривено лице ломне Црне Горе, њене необичне пустоловине, чудне видаре рана домаћих, безруке рукотворце, ‘нијеме саговорнике’; необичне у облацима светиње. Открива једноставно као странице прочитане књиге, рађајући жељу да јунаке (које, утисак је, знамо) што прије поново сретнемо…”
Из рецензије Драгана Ђуровића
