Књига ова нема претензија да буде историја, цјеловита, свестрана и свеобухватна прича о ономе што се током Народноослободилачке борбе с јесени 1941. и до прољећа, до маја 1942. године, збивало у Црној Гори. Ни амбиција да суди, а поготову не да прави некакву ревизију онога што се до сада знало о том најкритичнијем периоду НОБ-а на просторима Црне Горе, кад је под видом одбране тековина Тринаестојулског устанка и учвршћивања нове, партизанске власти под руком Комунистичке партије Југославије несумњиво почињен велики број трагичних грешака, па и класичних злочина, који се не могу ни бранити ни правдати „вишим циљевима револуције”.
Не могу се ни, рачунајући на фактор времена и неминовног заборава, забашуривати упорним понављањем већ одавно превазиђених флоскула и изанђалом причом о такозваним „лијевим грешкама”, „лијевим застрањивањима”, „лијевим скретањима…”, али се, исто тако, ни сада нити икада, не могу умножавањем, удесетостручавањем, домаштавањем, провидним лажима и најгрубљим измишљотинама, користити у сврху антикомунистичке пропаганде, а све с циљем и у жељи да се оцрне и облате оне непорециве, свијетле тековине НОБ-а и све оно што је та борба донијела и у Црној Гори.
Циљ ове књиге је да се сада, са, чини се, завидне временске дистанце, изнова завири истини у очи, да се још једном, хладна чела и без острашћености у било ком смјеру, без навијања за било коју страну, осим за истину, исприча барем дио те приче. Јер, без тога нема вјечног смираја за жртве, нити ће, што је још важније, бити смиривања узаврелих страсти међу њиховим потомцима, а то у крајњем значи, да неће бити ни сигурне и тврде бране и гаранције да се зло у неком погодном тренутку неће и поновити.
Само истина, пуна и непобитна, ослобођена страсти и мржње, може бити мелем и лијек за све ране које је оставило то паклено вријеме безумља, појачаног страхом за сопствену главу и позицију и подупрто чудовишним схватањем да је само мртав противник и неистомишљеник добар и безопасан. Може зауставити пробуђене атавистичке нагоне и жеље за осветом које распламсавају самоникли, самозвани, почесто полуписмени „историчари” и „истраживачи” по систему: стопут поновљена лаж постаје истина. У свему је најтрагичније што те „истине” неријетко, здраво за готово, без ријечи коментара, као факат узимају и преносе и неки чија су имена урешена титулама магистара и доктора историјских наука.
