Књигу чини 15 фељтона, записа и репортажа, сторија о необичним крајевима и људима. Наслов је добила по носећој, најопширнијој причи о селу Драговољићи између Никшића и Жупе Никшићке, чија мучна и бурна историја представља симбол, парадигму историјског мучеништва и страдања Црне Горе у вјечитој борби за голи живот и слободу на голом кршу.
За илустрацију је довољно истаћи свештеничку „династију” Поповића из Драговољића у којој од њих 23 који су вјековима заредом служили богу и народу, ниједан није умро природном смрћу. А врхунац страдања овог села свакако представља стравична швапска одмазда која је услиједила након убиства швапског официра Фрања Ферјанчића када је, ни кривих ни дужних, побијено 84 стасала Драговољића. Међу њима и поп Милован Поповић који ни по цијену главе није пристао да се Ферјанчић сахрани у гробљу поред чувене драговољске цркве. Убили су и њега и сина му Костадина, док је други син Ново завршио у злогласном аустроугарском логору смрти Болдогасон у Мађарској. При том ваља напоменути да је поп Милован прије тога у крвавим борбама црногорске војске против консолидоване аустроугарске армаде, која је надирала ка југоистоку с циљем да осујети одступницу српске војске ка Грчкој и јадранским обалама, изгубио још три сина — Мирка, Миладина и Михаила, а на стрелишту под Требјесом код Никшића, пред цијевима италијанског окупатора и његових скутоноша, половином 1942. године, јуначки ће пасти и последњи, шести син попа Милована — поп Бошко Поповић…
Наслов књиге Драговољићи има и својеврсну симболику јер су у њој сабране приче о онима који су драговољно ходили кроз живот, живјели по својим узусима, по витешким мјерилима и схватањима части и достојанства, чојства и јунаштва. У том духу су и приче из Бистрице Бјелопољске и манастира Заврх, запис са Комова и кањона Ибрштице, прича о Светозару Јовановићу из Братоножића, генералу, народном хероју Данилу Јауковићу и хероини са Вилића Гувна Вукици Мићуновић.
И водник Југословенске народне армије Драгомир Грујовић из Чачка, драговољно је одлучио 1991. године да по цијену главе не допусти да у руке бојовника Јанеза Јанше не падне огромно складиште горива у мјесту Мокроног у Словенији — са двадесетак момака-војника који су га подржали, забарикадирао се у складишту и више од мјесец дана држао Словенију у страху, и све док и последњи његов војник и посљедња кап горива нијесу евакуисани, није попустио!
А тек какав је драговољић био Исо Махмутовић, Муслиман из Бистрице Бјелопољске, који је по цијену отказа и упркос пријетњи затвором, одбио да руши Његошеву капелу на Ловћену да се не би огријешио о велику светињу и директно погазио предсмртни Његошев аманет.
И познати подгорички хирург и хуманиста, др Ђуро Мусић, драговољно је деведесетих година отишао у Невесиње, у епицентар ратних сукоба и у импровизованој ратној болници остао пуних седам година. За то вријеме је обавио више од 1.700 операција и за све вријеме му ниједан пацијент није подлегао ранама какве се само у рату могу задобити.
Међу драговољићима је и бјелопавлићка мајка храбрости, Милева — Мика Радуловић, жена која је у 62. години живота родила сина, и знаменици црногорски и југословенски фоторепортер и сниматељ Милан Пешић, и непревазиђени српски и југословенски бициклистички шампион Радош Чибрић, и један од најбољих репортера „Политикине” куће Стеван Шевић, и професор др Ранко Булатовић „многореки малозбор из Роваца”…
„Kолико год се на основу топографије неке од ових драговољићких прича, макар само и на мах учиниле локалним, оне то апсолутно нијесу нити могу бити — написао је поред осталог мр Александар Ћуковић у предговору за ову књигу. — Овдје је ријеч о вишедимензионалном и вишеслојном казивању о темама које свакако превазилазе локални значај. Каткад су оне црногорске, односно српске, каткад југословенске или балканске, а неријетко се могу смјестити и у европске и свјетске оквире по својој снази и поруци…
Драговољићи су ред суза и поноса, ниска пркоса и наде, ђердан храбрости и части, коло слободе и патње, туге и страха. Од Симоновића нам, по ко зна који пут, стиже снажна опомена да је на овом свијету једино важно да не откаже Човјек и када све друго откаже” — закључио је Ћуковић.
