Књига До смрти и натраг је историјски роман у којем су сви догађаји и личности аутентични. Посвећен је страдању дурмиторске партизанске гериле током љета и јесени 1942. године. Група од 16 герилаца, на челу са Богданом Котлицом, Јованом Ћоровићем и Војином Јауковићем, пред непрекидним четничким хајкама, у новембру 1942. одлучује да крене у Босну са идејом да се прикључи главнини партизанских снага. Стигли су до Трескавице, али су се ту поколебали и одлучили да се врате и испоштују партијски задатак, да по сваку цијену остану на територији Црне Горе.
У повратку, међутим, упадају у четничку засједу. Војин Јауковић, Бранко Мирковић и Момир Јакић су заробљени. Остали настављају да се по великом снијегу и мећави извлаче према Црној Гори, али, у немогућности да се извуку из четничког обруча, Котлица и Ћоповић се убијају, а већина осталих допада у четничке руке, спроводе их у колашински затвор, гдје су неки одмах стријељани а остали доспјели у њемачки концентрациони логор Павлос Мелас у Солуну…
Јауковића, Мирковића и Јакића, након више од 20 дана страховитих мучења, четници спроводе у Невесиње гдје их стријељају. Јакић, упркос три страшне прострелне ране, бјежи са стрелишта и три дана касније стиже у Главатичево, у руке муслиманске милиције. Захваљујући хоџи Хасану Разићу и његовом сину Мустафи, иначе командиру чете муслиманске милицији, он, након бројних нових мучења и злостављања, наставља бјекство и коначно успијева да стигне до Шујице и прикључи се партизанским снагама…
„Поред осталих врлина ове књиге, нарочито ваља истаћи језик којим је написана. Тај језик је у једном великом дијелу аутентичан, скоро исто онолико колико је аутентичан догађај, драма, судбине о којима Симоновић пише. Начин приповиједања и језик којим се Симоновић служи сигурно представљају освјежење за нашу језичку ризницу…
Вукалица–Ђедо Милутиновић
