О БУДУ СИМОНОВИЋУ

Како је то и очекивати Будо Симоновић поетски одњегованим језиком сваку ријеч дотјера до дувара, сваки историјски податак Миљановски учини тачнијим него што је био — даје колико читалац добија, обухвата необухватно: од средњевјековља Скендербега, судбине Војводе Дрекала, односа Новокуча-Дрекаловића и Старокуча са другим сусједним племенима, мученичке погибије половине бранилаца славом освештане Кучке пећине „непорушивог моста пријатељства Куча и Ровчана”… до небројаних јада које су током сулудих невремена могли измислити само рашчовјечени људи који су мрзјели витешко кучко племе па му муке нијесу бирали…

Симоновићев начин казивања је занимљив, увјерљив, интересантан, огледан по исцрпним примјерима, изабраним детаљима и свједочанствима чињеница, казивања, ставова. Ауторов дијалог с временом суочава га с претпоставкама, с опипљивим траговима, али и неизвјесностима које долазе из недоумица у вези с провјерљивошћу материје као грађе. Симоновић тежи аутентичности приче, увијек окренут истини до које долази тако што својим ставовима не пресуђује и не закључује без најшире схваћеног дијапазона митске традиције, историјских чињеница, докумената, као и разговора с људима и сазнања током истраживања и трагања за истином. Перспектива истраживача омогућава аутору полифонију приповиједних токова и слојевитост значења које подстичу утисак да животопис изабраних ликова није циљ казивања већ изузетност културне историје коју су трајно обиљежиле личности српске књижевне традиције.

Користећи истовремено новинарски и литерарни начин саопштавања одабране грађе, Будо Симоновић је у својој стваралачкој задужбини оставио безброј прича чија се актуелност не гаси ни неминовним протоком времена. Истините и провјерљиве, засноване на аутентичним догађајима и сигурним документарним изворима, његове приче својом непредвидивом фабулом, психолошком матрицом и епилошком поентом остављају снажан емоционални утисак на читаоце — без обзира да ли се у потпуности слажу са његовим ставовима, или су му непоколебљиви опоненти.

Истина и само истина је креативни и психолошки мото сваке Симоновићеве књиге. Неки књижевници су славнији од свога дјела, као што су нека књижевна дјела славнија од својих аутора. Код Симоновића је то усаглашено јер он и његово дјело иду упоредо и представљају једну чврсту литетарно-животну цјелину.

Књижевник и новинар Будо Симоновић спада међу малобројне, али суверене мајсторе писане речи кадре да дочарају сву драж путовања кроз прошлост. Неуморни истраживач, вазда у покрету, дугогодишњи репортер са изразитим ‘нервом’ за човека и његову судбину, страствени колекционар временских слика, вазда оборужан пером и даром да препозна причу вредну отимања од заборава, Симоновић се овог пута, као опробани путник кроз време и вредни хроничар, одважио, да пишући монографију манастира Пива, те божанске луче у олујном горју настајале крајем 16. и почетком 17. века, крене у походе прецима…

Симоновић је прокрстарио не само Пивом и њеним ширим окружењем већ је, пратећи нит путева који воде ка Пивском манастиру и из њега самога, у метафоричном смислу стигао до Цариграда и Одесе, у херцеговачка брда, млетачку Венецију и Пећску патријаршију, четовао с Бајом Пивљанином, завијен у дневном капуту ноћио на поду старог пивског конака с игуманом Никифором Симоновићем, пио кафу на миндерлуку са Мехмедом Соколовићем, сањао преношење Пећске патријаршије у Пиву с митрополитом Саватијем, под свећом мешао пигменте за сликање славном мајстору Лонгину и на рукама носио са Душаном Нонином квадрат по квадрат пивског живописа кад је манастир сељен на нову локацију…

Кад год се упустим у авантуру читања неке од прича доајена црногорске и југословенске публицистике, прекаљеног новинара Буда Симоновића, унапријед знам да ћу поред невјероватних открића и гладијаторских борби са мистеријама у арени званој Црна Гора (мада се ту чисто, као на длану, готово увијек простре, на овај или онај начин, и читав живописни југословенски простор) свједочити и вјечитом мирењу новинарског и књижевног дискурса коме аутор неуморно тежи и у чему, евиденто је, и успијева. На радост читалаца, у том мировном процесу филигрански вођеном на пространствима бритке међужанровске оштрице, Симоновић уграђује себе, показујући како са протоком времена остаје усамљен на трону овдашње репортаже, као својеврсне умјетности…

Из којег год угла посматрао живот, Симоновић је својим пером настојао да забиљежи оне тренутке и оне личности и догађаје који ће значити наш memento, вредносну матрицу нашег живљења, било кроз рефлекс појединачног или колективног доживљаја. Код Симоновића, сваки, и најмањи дио његовог „осликавања” свијета, има своје лице — животност и идентитет, и потребу за дијалогом, урезујући се на тај начин и у сјећање самог читаоца. Јаки импулси његовог отвореног и храброг залажења у најсложенију матрицу, звану живот, постаје тако наша лектира, опомена, подстицај, ново искуство и сазнање. Након што је прије неколико година објавио запажену књигу интервјуа и осврта са Лалићем и о Лалићу, Симоновић је и овога пута остао у сазвијежђу књижевне ријечи — оне коју су писали великани наше историје и литературе…

Модерна савремена књижевност покушава, или производи фикционалност, а овдје се показује и доказује да је фикционалност свијета стварна. Аутор доказује да је овај свијет по својој природи фикционалан! Ријечју, техника приповиједања код овог аутора, у свим приповједним цјелинама, прави пуни отклон у односу на оне чаробњачке, револуционарне, борхесовске манире, подухвате који су високо вредновани у критици и који су, просто речено, у моди. Фикционална умјетност измишља документа, а код Буда Симоновића је све неизмишљено. И управо у томе је та заводљивост текста Буда Симоновића, о чему најбоље свједочи вртоглави и невјероватан успјех свих до сада објављених Симоновићевих књига.

Три моћна врела сливају се у то перо: новинарство, књижевност и фасцинантна лична енергетска кондиција. Новинарско перо прекопа, пребиште и просије сваки кутак, сваки трунак и сваки тренутак. А кад изађе на свијетло дана преобуче се у литерарно рухо. Добије господствени лик ходајуће умјетнoсти, лирике или епике. Ментална и тјелесна енергија ријетко се код ствараоца налазе истовремено у истој равни; код њега су — једно. И тако, без застоја и узмака, ево, више од пола стољећа, на творачком друму, дугом пут стотину хиљада примјерака својих књига. Ко то још има у нововременој Црној Гори, питам се. То је Будо Симоновић — новинар, публицист, књижевник, полемички бојовник, неуморник, аутор још једне књиге која нема намјеру да застане на првом издању.

Саопштавајући једноставне истине које запањују својом оригиналношћу Будо Симоновић нас као репортер увјерава да нема ништа фантастичније од стварности, егзотичније него што је шира околина и сензационалније на свијету него што је вријеме у којем живе људи о којима се и са којима говори.

Будо Симоновић, као и увијек, и у књизи Лијеве грешке, ставља се у службу истине. Он излаже што се дешава, он не замагљује ни извитоперује истину. Наводи како се друштвене појаве преламају, како се врши пресуђење без суђења или прије суђења. Чини то са крутом озбиљношћу, са намјером да се истина види онаква каква је била, односно како се случај и безумље десило. Мисија Симоновића у књизи Лијеве грешке, не може остати без резултата. Књига је дата у циљу „народног добра”, да би се сазнала истина, да се зло не би поновило, да се, како кажу свете књиге, не би светили осветом, и да је праштање једина људска вриједност којој је врхунац етичност…

Познајем Буда Симоновића и пратим његов новинарски и књижевни рад пуних 50 година. Он је један од најчаснијих и најхрабријих јавних дјелатника у Црној Гори. Још у вријеме комунистичких власти храбро се борио против разних властодржаца и моћника и показао како треба бити частан у свом послу. Остаје као примјер у историји црногорског новинарства.

Поред осталих врлина ове књиге, нарочито ваља истаћи језик којим је написана. Тај језик је у једном великом дијелу аутентичан, скоро исто онолико колико је аутентичан догађај, драма, судбине о којима Симоновић пише. Начин приповиједања и језик којим се Симоновић служи сигурно представљају освјежење за нашу језичку ризницу…

Хвала Вам за грађанску храброст да не отћутите оно што је тешко изрећи и не зажмурите пред оним што узнемири савјест нормалног чељадета. Искрено, не чуди ме тај зид шутње на који су Ваше ријечи наишле — није наше друштво цивилизацијски зрело да се суочи са истином, негдашњом и садашњом, ми више волимо да вјерујемо у митове, тако себи самима изгледамо подношљивијим. Збиља ми се допада објективност и мирноћа Вашег казивања — довољно је прочитати једну причу о попу Маци, дио приче о сарачу Исмету или трагедији фамилије Радуловић, па да читалац схвати да Ваша гледишта немају ни примјесу идеолошке, националне или вјерске, него чисто и дубоко људске премисе…

Иако се упушта у изузетно проблематичну тематику, код Симоновића нећемо наћи позив на реваншизам. Он биљежи и истражује да се не заборави, а не да се узвраћа злом. Није он за ону старозавјетну ‘Око за око, зуб за зуб’. Више му одговара новозавјетна — ‘Ко тебе каменом, ти њега хљебом.’ Није случајно своје дјело Огњена Марија ливањска завршио поруком патријарха Германа, изговореном над највећом српском хумком — у Јасеновцу: ‘Опростити морамо јер смо хришћани, заборавити не смемо, јер је заборав велики грех и саучесништво са нељудима’.

„Пјенавац” Буда Симоновића је гранитни споменик на 326 страна, људски намужених, а у оскудним временима присебно суочених са породичном сузом наквашених двадесетшест лелека, црквених звона и минаретских прозора вјечности. Доличним ријечима правично држи „узде” правде, распаљује дужна сјећања, не бира нити исправља „престонице” скоро полувјековног заборава, кривења и ћутње над „најзрелијим плодовима” људске смрти, а не но великог изгуба.
Бедеме те јуначке погибије изневјерила је једино правда и право. Симоновић не гледа предасе, не отаљава неку обавезу, не мути ничију памет, не пристаје на изговор, не кочи ничије сузе, не штеди „бољке” језовитих труба смрти и сахрана. Сит је малаксалих душа, удеса немилосрдне судбине и већ далеког календара људске (не)правде.
Својом (пр)овијаном ријечју васкрснуо је Божије мученике, на начин како то раде они који знају, који могу, који смију и хоће као Будо Симоновић.