Кучка пећина

250 година од прве похаре Куча

Аутор:

Будо Симоновић

Издавач:

  • Јумедиамонт, Подгорица

Година издања:

2014.

Број страна:

320

Повез:

Тврди повез

Формат:

13,5 x 21 cm

ISBN:

978-9940-640-11-8

Тираж:

2000

Напомена:

Прво издање: издавач „Јумедиамонт” д.о.о, Подгорица, 2014. године, 320 страна (више од сто фотографија и илустрација), тврди повез, формат 21 cm, тираж 1.500 примјерака. Друго издање код истог издавача, 2024. године, тираж 500 примјерака.

Кучка пећина, поглед са бријега изнад села Клопот
Кучка пећина, поглед са бријега изнад села Клопот

Ову књигу посвећујем мојим, нажалост покојним, пријатељима: професору др Растиславу В. Петровићу, историчару, Живојину — Жики Влаховићу, познатом издавачу и великом пријатељу писаца и стваралаца у области писане ријечи, Милу Кордићу, мом колеги и брату по духу и перу и Душку Јовановићу, директору и главном и одговорном уреднику листа „ДАН”.

Овим испуњавам њихов својеврсни аманет јер су ме они својевремено „гурали” у ову причу, инсистирали да трагам за Кучком пећином и ову трагедију цјеловито истражим и публицистички уобличим — Растислав, као Куч — Дрекаловић, Жика као Ровчанин, Миле као аутор романа „Заклетва” мотивисаног Првом, турском похаром Куча, а Душко као новинар и уредник од нерва, који је желио да његове младе, тек основане новине, нађу пећину и ексклузивно објаве причу о страдању Куча, Ровчана и Братоножића и вјечној, братској љубави која се родила у том страдању.

Годинама сам преко многих Куча покушавао да дознам гдје се заиста налази та пећина. Кад су Радомир — Рајо Прелевић и Предраг — Пеђа Петровић уз помоћ Божа Вучинића прије десет година успјели да је нађу и коначно допру до ње у сломовратима кањона Мале ријеке и почетком маја организују екипу која ће отићи и обиљежити најбезбједнији прилаз до пећине, Душан — Бето Драговић и Бато Ђуровић су се, на моју велику радост и захвалност, сјетили и мене и мог интересовања за ову причу…

Група ентузијаста у кањону Мале ријеке на путу ка пећини
Група ентузијаста у кањону Мале ријеке на путу ка пећини
Кањон Мале ријеке (поглед изнад Кучке пећине)
Кањон Мале ријеке (поглед изнад Кучке пећине)

„…кад нијесам наша од историје Куча ништа записано, ја ћу записат и казат вама, што кажују други мени, па ако би се што правије нашло у писму али у приче, нека се исправи…”

Марко Миљанов

„Откако је Мустај-кадија завапио ‘о Стамболе, свечева палато’ сваки лелек црквенога звона Старе Црне Горе и Брда сваки пут је Кучима одзвањао: ‘О гњијездо јуначке свободе’.

Латити се пера и, послије Војводе Марка, писати о Племену Куча јуначки је чин. Будо Симоновић је несумњиво један од најнадлежнијих за то — јер се не зна да ли пише: истинитије или писменије, достојанственије или природније, изабраније или несебичније, скупље или славније.

‘Од Дубаја, гдје се састају Ножица и Брскутска ријека и чине Малу ријеку’ отмено корача узводно до извора кучког витештва духа — чојства и јунаштва. Од поодавно је знано да је Миљанов блиставом ријечју као од камена станца сазидао пирамиде старије од његових година, племена и писмености. А своје вријеме обиљежио својим именом!

Како је то и очекивати, Будо Симоновић поетски одњегованим језиком сваку ријеч дотјера до дувара, сваки историјски податак Миљановски учини тачнијим него што је био — даје колико читалац добија, обухвата необухватно: од средњевјековља Скендербега, судбине Војводе Дрекала, односа Новокуча-Дрекаловића и Старокуча са другим сусједним племенима, мученичке погибије половине бранилаца славом освештане Кучке пећине ‘непорушивог моста пријатељства Куча и Ровчана’… до небројаних јада које су током сулудих невремена могли измислити само рашчовјечени људи који су мрзјели витешко кучко племе па му муке нијесу бирали.

Сваком бистром оку (са и без задатка) милина је ишчитати тај узбудљиви требник, намјерачен престоници црногорских Брда, који се сав зове: Кучка пећина: 240 година од прве турске похаре.

Уз ову и овакву малу и неупутну добродошлицу књиге коју су нам аутор и издавач подарили објеручке сретњикам и знам да је будућност неће прећутати (нека Будо не брине!)”.

Проф. др Ранко Никичин Булатовић