Ову књигу посвећујем мојим, нажалост покојним, пријатељима: професору др Растиславу В. Петровићу, историчару, Живојину — Жики Влаховићу, познатом издавачу и великом пријатељу писаца и стваралаца у области писане ријечи, Милу Кордићу, мом колеги и брату по духу и перу и Душку Јовановићу, директору и главном и одговорном уреднику листа „ДАН”.
Овим испуњавам њихов својеврсни аманет јер су ме они својевремено „гурали” у ову причу, инсистирали да трагам за Кучком пећином и ову трагедију цјеловито истражим и публицистички уобличим — Растислав, као Куч — Дрекаловић, Жика као Ровчанин, Миле као аутор романа „Заклетва” мотивисаног Првом, турском похаром Куча, а Душко као новинар и уредник од нерва, који је желио да његове младе, тек основане новине, нађу пећину и ексклузивно објаве причу о страдању Куча, Ровчана и Братоножића и вјечној, братској љубави која се родила у том страдању.
Годинама сам преко многих Куча покушавао да дознам гдје се заиста налази та пећина. Кад су Радомир — Рајо Прелевић и Предраг — Пеђа Петровић уз помоћ Божа Вучинића прије десет година успјели да је нађу и коначно допру до ње у сломовратима кањона Мале ријеке и почетком маја организују екипу која ће отићи и обиљежити најбезбједнији прилаз до пећине, Душан — Бето Драговић и Бато Ђуровић су се, на моју велику радост и захвалност, сјетили и мене и мог интересовања за ову причу…
