Огњена Марија ливањска

Аутор:

Будо Симоновић

Издавач:

  • Стручна књига, Београд
  • NIDDA VERLAG — VESTI“, Београд
  • Светигора, Цетиње
  • Издаваштво Херцеговина, Требиње
  • Удружење „Огњена Марија ливањска“, Београд

Година издања:

1991.

Број страна:

584

Повез:

Тврди повез

Формат:

13,5 x 20,5 cm

ISBN:

978-86-918533-2-7

Тираж:

9000

Напомена:

Прво издање: „Стручна књига“, Београд, 1991. године, броширани повез, формат 22 х 15, 436 страна, 60 илустрација, тираж 1.000 примјерака. „Стручна књига“ је потом од 1991. до 1997. објавила још два истовјетна издања у тиражу од по 1.000 примјерака. Четврто допуњено издање, „NIDDA VERLAG — VESTI“, Београд, 2008. године (формат 22, 582 стране, тврди повез, тираж 2.000 примјерака). Књига је потом до 2023. године доживјела још четири издања у тиражима од 1.000 и више примјерака (издавачи „Светигора“, издавачка установа Митрополије црногорско-приморске, Цетиње — Београд, 2014, Издаваштво Херцеговина, Требиње, 2018. и Удружење „Огњена Марија ливањска“, Београд, 2014. и 2022. године, а преведена је и на енглески језик 2014. године.

„Огњена Марија ливањска” је потресно свједочанство о усташким злочинима и страдању српског народа у Ливну и селима рубом Ливањског поља у прољеће и љето 1941. године када је на око 20 губилишта побијено 1.587 Срба, претежно нејачи (готово половина су била дјеца испод 15 година, многа још и некрштена). У односу на друге сличне усташке злочине, ови се разликују по томе што су жртве претежно бацане живе и неповријеђене у јаме дубоке и преко 50 метара, а потом их дотуцали камењем и бомбама. 

Јама Равни долац, 8. јуна 1991. године
Јама Равни долац, 8. јуна 1991. године

Ипак, готово на сваком губилишту је чудом и пуким случајем остајао и преживио неко да каже како је било. Тако је, на примјер, у јами Равни долац на Динари, дубокој скоро 50 метара, у коју је убачено 218 жена и дјеце, њих чак четрнаесторо ипак преживјело и након мјесец и по дана извађено. Међу њима и двије жене у одмаклој трудноћи! Ливањске јаме, првенствено јама Равни долац, инспирисале су Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама”, а свједочења са губилишта у шуми Копривница Лордана Зафрановића за оне грозоморне сцене у филму „Окупација у 26 слика”.

Аутор књиге на дну јаме Равни долац, 8. јуна 1991. године
Аутор књиге на дну јаме Равни долац, 8. јуна 1991. године

„Будо Симоновић је с великом одговорношћу пришао овој сложеној материји и, чини ми се, успио да сачува од заборава многе околности и догађаје око овог најмонструознијег злочина у нашој историји… Ипак, у право вријеме, можда у прави час, добили смо дуго чекану књигу о злочину који се не смије заборавити…”

Професор Светозар Буловић, уз прво издање ове књиге

Посмртни остаци жртава пред црквом у Ливну на дан сахране, 11. августа 1991. године
Посмртни остаци жртава пред црквом у Ливну на дан сахране, 11. августа 1991. године

„Ово је књига масовног свједочења, снажна оптужба геноцида од прије пола вијека. Оптужба али не и суђење… О геноциду над српским народом у прошлом рату се досад није много писало. Поготову о злочинима у ливањском крају…

Управо ту празнину у нашој публицистици, па и нашој науци, добрим дијелом попуњава Будо Симоновић својим изузетним дјелом „Огњена Марија ливањска” …Он је с великом одговорношћу пришао овој сложеној материји и, чини ми се, успио да сачува од заборава многе околности и догађаје око овог најмонструознијег злочина у нашој историји…

Ипак, у право вријеме, можда у прави час, добили смо дуго чекану књигу о злочину који се не смије заборавити…”

Проф. Светозар Буловић, уз прво издање књиге „Огњена Марија ливањска”, 1991. године

„У лето 1990. године Будо Симоновић је сазнао за судбину Стане Лалић, једне од преживелих Српкиња бачених 1941. године у јаму Равни Долац, и као репортер „Илустроване Политике” кренуо је у село Челебић, подно Голије, да напише причу о Стани. Тада аутор није ни слутио да је то тек прва исписана страна будуће књиге која отвара трагичну страницу српске историје. Стана му је тада, поред осталог, казала да је осим ње у јами на Динари преживело још тринаесторо, од којих је десеторо те године било међу живима. Наредних 15 месеци Будо Симоновић је записивао приче свих преживелих из те јаме, али и многих других преживелих и непосредних сведока са близу двадесет усташких губилишта у околини Ливна. Тако је настала потресна читанка о злу, употпуњена непобитним и необоривим и пола века прикриваним доказима.”

Гордана Достанић, предсједник удружења „Огњена Марија ливањска” о књизи по којој је Удружење добило име

Оно што је карактеристично за ово дјело, посебно за његов први дио, јесте присуство новинарског манира, својеврсних интервјуа. Аутор се, наиме, послужио изјавама бројних свједока, тачније изјавама жртава које су неким чудним случајем остале живе, иако измасакриране, израњаване, многе повезане жицом, али ипак живе, и које су касније извађене из јаме. Вријеме које су многе провеле у том паклу, у Дантеовом деветом кругу, граничи се са невјероватношћу. Јер, провести у јами, без хране, без воде, у хладноћи и у боловима по 45 дана уистину се граничи са фантастиком. Ти страдалници су послужили аутору као наратори, као казивачи свих патњи које су преживјели у јами. Ово су најмрачније и најјезивије сцене у дјелу. Ријетка су дјела у нашој књижевности, ако их уопште и име, која се могу поредити са овим сценама…”

Мр Момчило Голијанин, писац и књижевни критичар, о књизи „Огњена Марија ливањска”