„Огњена Марија ливањска” је потресно свједочанство о усташким злочинима и страдању српског народа у Ливну и селима рубом Ливањског поља у прољеће и љето 1941. године када је на око 20 губилишта побијено 1.587 Срба, претежно нејачи (готово половина су била дјеца испод 15 година, многа још и некрштена). У односу на друге сличне усташке злочине, ови се разликују по томе што су жртве претежно бацане живе и неповријеђене у јаме дубоке и преко 50 метара, а потом их дотуцали камењем и бомбама.
Ипак, готово на сваком губилишту је чудом и пуким случајем остајао и преживио неко да каже како је било. Тако је, на примјер, у јами Равни долац на Динари, дубокој скоро 50 метара, у коју је убачено 218 жена и дјеце, њих чак четрнаесторо ипак преживјело и након мјесец и по дана извађено. Међу њима и двије жене у одмаклој трудноћи! Ливањске јаме, првенствено јама Равни долац, инспирисале су Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама”, а свједочења са губилишта у шуми Копривница Лордана Зафрановића за оне грозоморне сцене у филму „Окупација у 26 слика”.
„Будо Симоновић је с великом одговорношћу пришао овој сложеној материји и, чини ми се, успио да сачува од заборава многе околности и догађаје око овог најмонструознијег злочина у нашој историји… Ипак, у право вријеме, можда у прави час, добили смо дуго чекану књигу о злочину који се не смије заборавити…”
Професор Светозар Буловић, уз прво издање ове књиге
